The Road goes ever on and on,
Down from the door where it began.
Now far ahead the Road has gone,
And I must follow, if I can…
Pevao je Bilbo kad je napuštao Okrug, a upravo taj neprestani put je jedina stvar koja nam u ovom epski fantastično preciznom pank fudbalskom letopisu povezuje i u istu ravan stavlja i Miralema Zjaja, i Emu, i Martina O’Nila, i legendarnog Daneta Kuprešanina, i Čorli, ali i Linfild u Belfastu, zatim atelje kod Branka, Dejva Venijana… Na kraju, čak i JRR Tolkina…
Popili smo prošlu… Popićemo sa uživanjem i ovu šolju čaja sa Zgroom… Drago mi je da sam bio ono malo mleka što se stavi da ublaži gorčinu… i još nešto!
Igore, hvala ti od strane svih nas pasioniranih pank fudbalskih frikova!
A vi, čitaoci, koji ste došli do kraja drugog dela putovanja, ne oČAJavajte (sic)! Siguran sam da nas u narednim godinama čeka još koja šolja čaja Igora Todorovića!
Dimitrije Banjac
Zamislite Englesku kao voz koji kasni i ove putnike u svom vagonu: Milvolovog huligana iz prve ekipe, čiju lobanju uz svu blagonaklonost morate opisati kao jezivu; pankera koji se zaneo bušeći odeću zihernadlama, pa je počeo da buši i sebe; taksistu koji je nekada nastupao na festivalu Glas mladih u Vojniću, a docnije tragao za najopasnijim čovekom Njukasla kako bi ga pretukao i postao alfa mužjak tog grada; gospođu iz Hala koja gazi sedmu deceniju i veća je nevolja nego prethodna trojica zajedno.
Običan čovek bi napustio i vagon i voz ne čekajući sledeću stanicu. Igor Todorović Zgro je saputnike postrojio u izložbu, i to ne u šou nakaza, već u ozbiljnu antropološku postavku. Niti ih ismeva, niti ih slavi, ne opravdava ih i ne osuđuje, već ih, poput vrsnog kustosa, predstavlja. Sa takvom Engleskom stranca ne može upoznati ni putopisac, ni istraživač, ni žitelj.
Marko Lovrić
